Шеховац: Подаци о страдалима говоре да се у БиХ радило о грађанском рату
Подаци о страдалима показују да нема ни једног елемента за став да је на Сарајево извршена агресија из Србије и Црне Горе, већ се радило о грађанском рату, истиче директор Бироа за људска права Удружења "Демократска иницијатива сарајевских Срба" /ДИСС/ Душан Шеховац.
У интервјуу Срни Шеховац наводи да "треба уложити огромну моралну и интелектуалну снагу да се сруше и бошњачки и српски лажни митови о догађајима у ратном Сарајеву".
"Када се озбиљно анализирају подаци о жртвама у Сарајеву, може се видјети да су од 14.500 погинулих, убијених и несталих 1992. године само 625 лица имала пријављену адресу пребивалишта изван Сарајева. Остале жртве, њих 13.860, су биле пријављене на територији десет градских општина", истиче он.
Према доступним подацима, у Сарајеву је погинуло 8.940 војника, од којих је 5.713 Бошњака, 2.900 Срба, 296 Хрвата и 31 припадник осталих народа. Убијено или нестало је 3.813 Бошњака, 1.074 Срба, 723 Хрвата и 162 осталих.
Истовремено, нигдје не постоји јавно верификован и објављен списак о 1.602 убијене дјеце.
"Хаг у својим анализама демографских губитака помиње 450 убијене дјеце, а директор Истраживачко документационог центра Мирсад Токача и директор Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права Универзитета у Сарајеву Смаил Чекић 642 страдале дјеце", тврди Шеховац.
Он посебно истиче да постоје судско-истражни документи и досијеи са свим подацима о 102 убијене дјеце у ратном Српском Сарајеву, те да се о најмлађим жртвама, које су убијане на Грбавици, Илиџи, Вогошћи, Трнову, Хаџићима, Рајловцу, Илијашу, Палама и Лукавици - и даље шути.
"Зашто? Дјеца су дјеца, највеће жртве рата. Њих су сарајевски `хуманисти` заборавили, одвојили их од дјеце `опкољеног` Сарајева. Дегутантно је измишљати жртве и објављивати лаж као истину", истиче Шеховац.
Према српским тврдњама, у Сарајеву је убијено и нестало око 6.000 припадника овог народа, што супротна страна упорно негира. Ријетке судске пресуде за злочине над Србима у овом граду изречене су нижерангираним починиоцима, док су наредбодавци остали недодирљиви.
"Не треба измишљати нове, непостојеће српске злочине, а правити се као да не постоје злочини Бошњака у Сарајеву. О њима се ријетко говори, а још рјеђе процесуирају, јер то руши слику о Бошњацима као жртви.
Цијело Сарајево зна ко је убио Бошка и Амиру, двије дјевојчице на Грбавици, ко је везао сајлом старца и старицу у Трнову и вукао их по макадаму док се нису распали.
Сви знају ко је запалио православну цркву у Трнову и заковао човјека на улазу да и он изгори. Ову цркву и цркву у Осенику запалили су и срушили Бошњаци, што су докази да је лажан сарајевски мит да Бошњаци нису у Сарајеву срушили ниједну православну цркву", наводи Шеховац за Срну.
Он сматра да "објективност не станује у Суду БиХ" - кад Срби у Хаџићима разоружавају, хапсе и одводе у Спортску дворану Бошњаке онда је то "етничко чишћење територије", а кад Бошњаци исто чине Србима у Хаџићима и Пазарићу, то је онда "легално чишћење државне територије од побуњеника".
"Графичка школа на Илиџи у којој су Бошњаци били затворени један дан именује се као ратни, малтене, концентрациони логор, а `Силос` у Тарчину, кроз који је до јануара 1996. године прошло неколико стотина Срба, а једна бака држана 1.420 дана, именују као `војни истражни затвор`.
Простор у Трнову гдје су били заробљени Срби називају котловницом, Припаднике Војске Републике Српске из Трнова, Кијева и Војковића зову агресорима /а били су код код својих кућа/, а припаднике такозване Армије БиХ из Фоче и ХОС-а из Доњег Вакуфа - `регуланом војском у Трнову", прецизира Шеховац.
Према његовим ријечима, коментари на друштвеним мрежама у којима се наводи да су на Казанима убијени "сарајевски четници са оружјем и средствима везе", резултат су сатанизације и демонизације Срба као "ружних, прљавих и злих каубоја који су дојахали на коњима ЈНА на брда око Сарајева“".
"Бакир Изетбеговић `касно на Казане дође`. Он и његов отац су 1993. године знали за ове злочине. Изетбеговић је раније одао почаст једном од саучесника ових злочина, подстрекачу, помагачу и наредбодавцу Мушану Топаловићу Цаци, корачајући на челу колоне на његовој сахрани.
Цацо је укопан на истом гробљу гдје је и његовог отац Алија", наводи Шеховац.
Он закључује да је вишегодишња шутња већине утицајних Бошњака о злочинима чије су жртве били сарајевски Срби утицала на сарајевско јавно мњење, па је формиран став да није ни било ратних злочина према Србима у Сарајеву.