НАСТАВЉЕНО СУЂЕЊЕ КАРАЏИЋУ

"Сва дјеца која су била доведена код нас у болницу имала су повреде од гелера граната или снајперских хитаца, а нека од фосфорних бомби, или опекотине од плина", рекла је Заимовићева. Заимовићева је у току рата радила као главна сестра на Дјечијој хирургији и у том периоду је водила и лични дневник. Она је посвједочила да је болница често била изложена гранатирању, те да су једном приликом, док је она радила, два пацијента убијена, а један рањен. Она је потврдила да је "редовно виђала тенк којим је пуцано са положаја који су држали Срби". "Дјеца су приликом гранатирања склањана у подрумске просторије. Вриштала су, мокрила у кревет и она којој се то раније није дешавало. Свуда су падале гранате - по болницама, становима, зградама. Како су хтјели, тако су гађали. Од сваког јачег звука дјеца су се плашила, а на њиховим цртежима видјели би се само ратни призори", описала је она. Заимовићева је посвједочила да је приликом гранатирања зграде у којој је живјела једна граната упала у спаваћу собу њеног стана, у којој срећом није било никога. Она је рекла и да је, на улазу у болницу, једном приликом из снајпера пуцано на њу и њеног супруга. Према њеним ријечима, метак је прошао између њих, па су послије овог инцидента одлучили да више не иду заједно на посао. На самом почетку унакрсног испитивања утврђено је да је Караџић познавао супруга Заимовићеве, и да су се једно вријеме дружили. Караџић је Заимовићеву углавном испитивао о распореду снага Армије БиХ, инсистирајући да је морала да зна гдје је била смјештена 105. брдска бригада, јер је њен син био припадник те бригаде. Он је изјавио да је болница Кошево, у којој је и сам годинама радио, у току рата "била све, осим болнице". "У болници Кошево стајала је сила. Било је артиљерије и злочинаца, попут извесног Кинеза, шефа обезбеђења, који је био сила у тој установи", рекао је Караџић. Заимовићева је у више наврата рекла да она није дошла као војни експерт, већ да опише страдања дјеце у Сарајеву и услове под којима је радила. Караџић је инсистирао да хоће да покаже да је "Сарајево било тврђава и војно упориште, а не миран град који је био нападан од дивљака". Он је Заимовићеву питао и о љекарима који су радили у болници, те због чега су је напуштали. Један од најдраматичнијих поменутих случајева био је случај љекарке Милице Лопандић, за коју је сведокиња потврдила да ју је познавала и да ју је јако вољела. Караџић је тврдио да је Лопандићева "бачена кроз прозор, ради великог стана", док је Заимовићева навела да је "ријеч о самоубиству због великог страха од гранатирања". Фатима Заимовић раније је свједочила на суђењу генералу Станиславу Галићу, а Тужилаштво ју је позвало ради давања исказа о гранатирању и снајперској кампањи против цивилног становништва и посљедицама по грађане, укључујући њу и њену породицу. Суђење ће бити настављено сутра, а Караџићу је одобрено да Заимовићеву унакрсно испитује још сат и по.