latinica  ћирилица
28/09/2015 |  08:53 | Аутор: Агенције

Која је разлика између љубоморе и посесивности?

Мала доза љубоморе је пожељна, али шта је са посесивношћу? И зашто не смијемо мијешати ова два осјећања?
Пољубац - Фото: dnevnik.hr
ПољубацФото: dnevnik.hr

Врло често мијешамо осјећање љубоморе и посесивности, а психолози тврде да су ова два појма скроз различита.

Љубомора представља забринутост (страх) особе да може бити остављена због постојања неке треће индивидуе. Једна од особа у вези постаје љубоморна тек онда када увиди да постоји реална опасност да изгуби особу са којом је у вези.

За љубомору мора постојати неки повод у реалности (неко понашање које један од партнера иницира, на примјер флертовање). Свако од нас је понекад љубоморан. То може некада бити оправдано (са разлогом) а некада неоправдано (одраз личне несигурности). Особа која је љубоморна када увиди да не постоји реална опасност да буде остављена, престаје да буде љубоморан/на, што није случај код посесивности. Дакле, љубормора је пролазна а посесивност често није.

За разлику од љубоморе, посесивност је осјећање анксиозности (које може достићи и ниво панике) у чијој су основи нереалистичне процјене појединца да може бити остављен/на, преварен/на и одбачен/на. На емотивном плану особа веома стр епи не само да ће бити остављена, већ и да ће се осјећати повријеђено, бијесно и да неће моћи да поднесе та осјећања (ужасавење), или живот без партнера. Особа која је склона посесивности у свему види знакове потенцијалног остављања или преваре, конструише (фантазира) реалност тако да пронађе потврду и “доказе“ за своје сумње. Код посесивности било који догађај (чак и измишљен, тривијалан) може постати повод за сталну сумњу и стријепњу. Мишљење особа које су посесивне је параноидно.

Шта је у основи посесивности? У основи посесивности је дубоко осјећање несигурности, лоша слика о себи (слика о себи као некоме које неадекватан, лош и због тога не може бити вољен и прихваћен од стране других, осјећање празнине, историја остављања, злостављања или занемаривања у породици, или чак неки од поремећаја личности (психопатија, гранични, зависни, хистрионски итд.).

Свако од нас се бар мало осјећа несигурно и самим тим свако је склон извјесном степену посесивности у одређеним околоности (на примјер: када ирационално процјењујемо да нисмо достојни партнера, да је он/она бољи/а, атрактивнији/а од нас и сл.). То не значи аутомаски да је ријеч о неком поремећају. Већина људи је посесивна у подношљивој мјери, која не прелази границу патолошког.

Посесивност се може испољавати од ријетких или повремених епизода несигурности (што може бити случај на почетку везе, када смо јако загријани за партнера али нисмо сасвим сигурни да је и друга страна исто толико заинтересована) па све до патолошке посесивности која јесте у склопу озбиљнијих поремећаја.

Патолошка посесивност је хронична и  потпуно ирационална, параноидна. Особе које су патолошки посесивне хронично су преплашене од идеје да могу бити остављене или преварене, стално провјерају партнера (провјеравају његове/њене личне ствари, телефон, распитују се код других људи, прате их и сл.), склони су свађањима и изливима бијеса. Једном рјечју због страха настоје да особу  потпуно изолују и контролишу. Ове особе су дубоко несигурне у себе, све до мржње према себи. Патолошки посесивне особе су веома напорне за партнере са којима су у вези. Проблем са њима је у томе што они нерадо признају да имају овај проблем и ријетко се обраћају за помоћ. Обично је ријеч о особама које пате од овог проблема годинама, проблем се преноси из везе у везу.

Патолошки посесивне особе настоје да особу са којом су у вези скроз изолују да би он/она били само под њиховом контролом. Често је случај да се управо особе које су биле (или су) у вези са особом која је патолошки посесивна, обраћају за помоћ психологу. Неке од тих особа су толико изманипулисане и застрашене да просто немају снаге да пресијеку и заврше везу. Неке су пак убијеђене да је понашање њиховог партнера израз њихове велике љубави и оданости, што је наравно потпуна бесмислица. Особе које су патолошки посесивне имају веома ограничен капацитет за љубав, то није зато што су те особе лоше или зле, већ ни оне саме нису биле вољене и пате од озбиљних психолошких проблема.

Наш савјет особама које имају партнера који је патолошки посесиван је да не полажу много наде у то да ће се то промијенити. То је тежак проблем који захвата срж идентитета особе. Будите опрезни ако запазите да вас ваш дјечко/дјевојка провјерава, гледа ваш телефон, говори вам с ким треба,  а с ким не треба да се дружите и сл. То на почетку може изгледати сасвим безазлено, али касније може посатати пакао. Немојте мислити да сте психолог и да ћете помоћи особама које су патолошки посесивне. Најбоље што можете да урадите јесте да их пошаљете код психолога или психијатра, а ви да се склоните и сачувате себе.