Лијечи душу, снажи тијело
Да ли је могуће живјети испуњен живот чак и кад сте хендикепирани, болесни, повријеђени? Потврдан одговор на ово питање пружиће окупациони терапеути, припадници релативно нове професије чији је мото - извући највише од живота.
Они помажу пацијентима корак по корак, учећи их да обаве свакодневне активности без обзира на болест, повриједе, стање, хендикеп. Три главне групе са којима раде окупациони терапеути су дјеца са посебним потребама, пацијенти са повриједама и старији људи који су почели да осјећају физичке и когнитивне промјене. Првој групи терапеути помажу да активно учествују у школи и друштву, другој да се опораве и поврате способности, а трећој да што више искористе преостале потенцијале.
На списку активности Америчког друштва окупационих терапеута налазе се најосновније од купања, одласка у тоалет, облачења, конзумирања оброка, личне хигијене, што је посебно важно у случају пацијената који су преживјели мождани удар. У ситуацијама кад пацијенту треба вратити моторичке способности, посао окупационог терапеута близак је раду физиотерапеута. Али, сличност се може наћи и са психологом. Па тако, међу активностима за које је задужен овај стручњак, налазе се и учење малишана како да лакше савладају градиво, али и припрема за пензију старијих људи који са годинама почињу да осјећају пад својих способности. Посао окупационог терапеута је да уз помоћ пацијента организује његово слободно вријеме, помогне му да пронађе одговарајући хоби, али и оспособи вјештинама за учествовање у друштву.
Све је почело још у старој Грчкој. У првом вијеку прије нове ере, грчки љекар Асклепиадес иницирао је лијечење пацијената са менталним болестима помоћу терапеутских купања, масажа, вјежби и музике. Касније, римски Целзус је преписивао музику, путовања, разговор и вјежбање својим пацијентима. Ипак, до средњег вијека, коришћење ових метода било је веома ријетко.
Коријени модерне окупационе терапије леже у 18. вијеку, у добу просвјетитељства. Професија је званично проглашена 1920. године, да би 1989. године била основана и наука која се овим бави. Данас се изучава на универзитетима широм свијета. Мали проценат терапеута и даље ради искључиво са ментално обољелима, док се већина преусмјерила на пацијенте којима је потребна друга врста помоћи.
Окупациона терапија је бацила рукавицу у лице званичној медицини тврдећи да дисфунцкија организма није само физичке природе, већ је изазива комплексна комбинација друштвених, економских и биолошких разлога. Партнерство између пацијента и терапеута кључно је у лијечењу. Добар терапеут покушаће да открије који приступ одређеном пацијенту највише одговара полазећи од тезе да нисмо сви исти. Па тако, умјесто питања "Шта вам фали?", које очекујемо у класичној ординацији, окупациони терапеути поставиће питање "Шта вам значи?" покушавајући да открију шта је најважније у животу сваког пацијента и усмјеривши фокус на ту област.
Блиска окупационој је арт терапија, специфична форма психотерапије која од пацијената тражи да изразе своја осјећања на креативан начин, цртањем, сликањем, прављењем колажа, фотографисањем. Осим тога, показала се дјелотворном у ослобађању од стреса и побољшању самопоуздања. Таленат је небитан, а терапеути су ту да помогну пацијентима да се креативно изразе, али и да протумаче значења њихових "умјетничких" дјела. Потенцијални пацијенти су људи који се суочавају са болешћу, траумом, депресијом или животним промјенама.
Мада се људи лијече уметношћу откако је свијета, арт терапија је почела да се уобличава половином 20. вијека, прво у земљама енглеског говорног подручја, одакле се ширила по другим државама. Кумовао јој је британски умјетник Адријан Хил који је сковао термин 1942.године док се опорављао од туберкулозе у санаторијуму. Откривши терапеутско дејство цртања и сликања, Хил је говорио да вриједност арт терапије лежи у томе што има моћ да потпуно обузме ум, као и прсте, чиме ослобађа креативну енергију често инхибирану у пацијенту. Тако се, писао је Хил у књизи "Умјетност насупрот болести", јавља јака одбрана против животних недаћа.
Бројне студије потврдиле су њену ефикасност код пацијената са губитком памћења због Алцхајмерове болести, људи који су преживјели мождани удар, повриједе мозга, депресију, посттрауматски стресни синдром, старење.
Важно је истаћи да арт терапија није учење цртања. Терапеут ће ријетко тражити од пацијента да црта призор који види, акценат је на унутрашњем свијету појединца, сликама, осјећањима, мислима и идејама које се у нама стварају. Некада је важно оно што пацијент нацрта, а некад је битније које је боје искористио, гдје је смјестио цртеж, колики је простор употребио, која је дебљина линије.
И као што је Пабло Пикасо говорио да умјетност чисти са душе прашину свакодневног живота, тако и арт терапеут прилази свом пацијенту. Задатак терапије није да елиминише бол, већ да му да глас, пружи начин да буде изражена, објашњава стручњак за ову област Стивен Левин.
- А само изражавање тегоба већ доприноси промјену. Терапеут је уметник душе. Ради са свима који пате како би им помогао да пронађу мјесто гдје ће смјестити бол - закључује Левин.
Терапија баштованством такође је препозната од старих времена. У 19. вијеку, др Бенџамин Раш, један од потписника америчке Декларације независности и "отац америчке психијатрије" био је први у документовању позитивних ефеката рада у башти за ментално обољеле пацијенте. У 20. вијеку, ова врста терапије је почела да се користи и код осталих пацијената, а послије Другог свјетског рата, њене предности осјетили су ратни ветерани. Доказано је да побољшава памћење, когнитивне и језичке способности и социјализацију, па се препоручује људима у трећем добу. Има дејство и у физичкој рехабилитацији, помаже јачање мишића и побољшава координацију, равнотежу и издржљивост.