Анксиозност смањује способност емпатије
У експерименту који је спровео Универзитет у Ајови испитаници су подјељени у четири групе. Код припадника прве групе ниво анксиозности повећаван је вјештачким путем тако што би испитаници били замољени да се присјете неког изузетно стресног догађаја из своје прошлости.
Припадници друге групе добили су задатак да се присјете неког неутралног догађаја, а у трећој и четвртој групи испитаници су се присјећали догађаја који су у њима пробудили љутњу или гађење.
Прво је тестирана способност испитаника да се ставе у позицију друге особе - њима је показана фотографија на којој је приказан човјек са чије се лијеве стране налази књига, а они су одговарали на питање са које стране се књига налази. Само четвртина људи из анксиозне групе дала је прави одговор, у поређењу са више од 50 одсто осталих испитаника који су успјели да се ставе у позицију човјека на фотографији.
У другом дијелу теста у сценарио су биле укључене три особе: Ник - бруцош, Дејвид - студент друге године и професор Џонс. Оно што Ник није знао јесте да је професор Џонс у прошлости био непријатан према Дејвиду. Ник је послао Дејвиду мејл у којем га пита да ли би била добра идеја да узме изборни предмет код професора. Дејвид је одговорио “О да, професор Џонс је диван човјек“. Учесници су затим одговарали на питање да ли је Ник овај одговор схватио као искрен или саркастичан.
Анксиозни људи у већој мјери су сматрали да је у питању саркастичан одговор, иако Ник није знао да је професор у прошлости био непријатан према Дејвиду. Судећи према резултатима, ово истраживање показало је да анксиозне људе у неким случајевима могу да заслијепе емоције и да могу да стекну погрешну представу о ставовима других људи.
Нажалост, ово би нарочито могло да има негативан утицај у ситуацијама у којима је емпатија од великог значаја, попут разговора за посао, одласка на породично окупљање или љубавног састанка. Обраћањем пажње на овај проблем и улагањем напора да се он превазиђе, сопсобност емпатије могла би, међутим, да се побољша.