Милица из Шамца - Андрићева највећа љубав
Када је тог, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић ушетао у свечану салу Шведске краљевске академије, у којој ће му краљ Густав Шести уручити Нобелову награду за књижевност, засвирала је севдалинка "Кад ја пођох на Бембашу". Великан од пера није био сам. Под руку га је, у раскошној плавој хаљини, са црном машном на коси, држала Милица Бабић. У то вријеме били су тек три године у браку, али се њихова љубав мјерила деценијама, чак двије. Нобеловац више није крио да је Милица заправо "Јелена, жена које нема", она о којој је писао док су се тајно вољели, а остали могли само да наслуте ко га је инспирисао на такве редове. Сада су сви знали да је она његова Лепа, како јој је говорио. И да се у писмима која јој пише, потписује са "твој Мандарин, који те њежно грли". Имала је Милица своју причу и независно од Андрића. Историја је памти као прву српску школовану костимографкињу, а њене креације су употпуниле безброј великих позоришних комада.
Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу, у дому имућног трговца Стевана и мајке Зорке. Како је од малена вољела да црта, а други у томе препознавали таленат, отац ју је послије завршене мале матуре послао у Беч. Пет година се усавршавала у Школи примијењене умјетности Аустријског музеја за умјетност и индустрију, а потом се специјализовала за позоришни и модни костим. Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије, наводи да је Милица 1931. стигла у Београд, гдје је постављена за сликара костима, односно костимографа Народног позоришта.
- Видно је напредовала радећи са позоришним сликарима Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, руским емигрантима Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским, послије чега је постављена за првог предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта - каже Зорица.
У позоришти је њен рад био и те како запажен, па и награђен. Милица је добила Орден рада са златним вијенцем (1949), Стеријину награду за костим (1949) и Плакету града Београда (1964). Занимљиво је да је Андрић имао презрив однос према позоришту и глумачкој професији, сматрајући да је ријеч о великим имитаторима. Због тога Милицу никада није називао позоришном умјетницом, него сликарком у позоришту.
У то вријеме се удала за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца, секретара Централног пресбироа, са којим се 1939. преселила у Берлин, када је он постављен за аташеа за штампу. Милица није могла да буде само нечији "пратилац", жена без професије, па је у Њемачкој радила као модни дописник Политике. Други Свјетски рат био је мучан за Ненада, јер је добар дио провео у логору Дахау. А када је земља била ослобођена, позоришни живот у Београду је почео да букти. Отворио се простор за Миличин таленат. Али, како у општој немаштини направити костим? Од чега? Једино од жеље, маште и креативности.
- За прву послијератну оперу "Евгеније Оњегин", Милица је искористила џакове. Послужила се и падобранском свилом да би искројила костиме за дјело "Кнез Игор" - каже историчарка, додајући да је Милица пажљиво радила и на изради костима за оперу "Кнез од Зете", балет "Охридска легенда", "Аида", "Фауст"...
Сарађивала је са театрима у Новом Саду, Шапцу, Нишу, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Бањалуци, Љубљани, Дубровнику... Име ове талентоване и маркантне жене се налазило на готово сваком "звучнијем" позоришном плакату. Три деценије рада у Народном позоришту заокружила је са око триста премијера, а посљедњу костимографију урадила је 1961. за оперу "Коцкар" Сергеја Прокофјева.
Док је градила каријеру, лијепа Милица, како су о њој говорили, била је Ненадова супруга. И тако је било до његове смрти, 1957. године. За све то вријеме, Милица је била Андрићева инспирација и љубав. Писао је да други читају: "Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!". Није престао.
- Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице, па је пријатељство временом прешло у грешну љубав - наводи Зорица.
Аутор књиге "Јелена у животу и делу И. Андрића", Драгољуб Влатковић пише да је то од самог почетка велика и права грешна љубав и цитира запис нашег нобеловца: "Често ми се чини да сам гори и слабији од посљедњег међу људима".
А Милица се, наводи Зорица, послије Ненадове смрти пожалила пријатељици Хелени Јовановић да више не може да буде сама. И није била. У општини Стари град, 27. децембра 1958, пред свједоцима Александром и Јулијаном Вучо, вјенчали су се Милица и Иво. Вео тајне је скинут са њихове приче. Наредну деценију вољели су се сасвим јавно, надокнађујући тренутке у којима им је то било ускраћено. Одмарали су у дому у Херцег Новом, када је 24. марта 1968. године Милица имала срчани напад и умрла. Прва српсак костимографкиња и једина супруга нашег јединог нобеловца, сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом Београду. Тамо ће седам година касније бити положена урна Иве Андрића.