X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 26/01/2018 | 08:23

Миливоје Петровић Блазнавац-први српски генерал

Печат пустоловног и узбудљивог раздобља људске историје 19. вијеку, прије свега су давали колоритни ликови који су храбро корачали кроз његове године, стварали и рушили владе и државе, откривали неистражене и непознате предјеле, дизали и гушили револуције...

Јунак наше приче, данас неоправдано заборављени Миливоје Петровић Блазнавац, родио се почетком 1820-их у селу Блазнави надомак Тополе, од оца Петра, сиромашног трговца и мајке која је у домаћинству кнеза Милоша радила као служавка. Има ли нешто што Срби воле више од мистерије и теорије завјере?Гласине да му је мајка била у Милошевом “харему” и да ју је Петар уз добар мираз примио трудну са Миливојем у стомаку он сам мудро никада није негирао. Свакако, његови савременици у њему су могли наћи и потврду ове гласине. Не само што је подсјећао на господара Шумадије, већ је показивао и неограничену жељу за влашћу и моћи. Умјесто да настави очев посао одлучио је да изучи бојаџијски занат, којим се бавио све док се није запослио као чиновник у служби кнежевог брата Јована, једног од команданата војске. То му је омогућило да први пут окуси како је то бити учесник једног политичког превирања. Током Милетине буне прешао је на страну Уставобранитеља и уништио важне поруке које је Јован упутио кнезу Милошу, али је срећом кажњен само батинама. Када је почетком 1840-их први пут свргнута династија Обреновић, Блазнавац је унапређен на конто анти-Обреновићевских заслуга и патње, поставши десна рука Илије Гарашанина, помоћника министра унутрашњих послова и једног од најутицајних политичара свог времена, али и ађутант кнеза Александра Карађорђевића. Због претјеране блискости са једном кнежевом ћерком, Гарашанин га је послао у Беч да мотри на остарјелог кнеза Милоша и да задобије његово повјерење. Ту схвата да овај жели да се врати на власт у Србији, користећи се револуционарним метежом у Аустрији 1848. године, због чега га наговара да на путу за Београд сврате у Загреб,гдје са Људевитом Гајем сређује његово хапшење. Док је бивши кнез двадесетак дана робовао у тамници, Миливоје успијева да му измами новац за “ослобађање” који је потом подијелио са Гајем. Након тога, годинудана је провео у Српској Војводовини, учествујући у рату против мађарске војске, гдје је постао опчињен артиљеријом. Иако није знао ни реч француског језика, одлучио је да оде у домовину Волтера, Робеспјера и Наполеона ради студија. У Мецу је уписао Војну академију, одлично се снашао и развио велику љубав према хемији. Наводно је током свог боравка тамо изумио посебно пуњење за гранате због чега је одликован од стране краља Напуља. Блазнавац се кући вратио у јеку Кримског рата, али не прије него што је посјетио Русију. У Санкт Петербургу, пријестоници големог и моћног Царства, срео се са руским министром вањских послова грофом Неселродом чију је поруку пренио краљу Александру Карађорђевићу. Неко вријеме је био управник вароши Београдске, односно градоначелник, а током свог мандата је поплочао један дио центра. Смијењен је због сукоба са пријестоничким пашом (Турци су још увек били ту) око изградње нове пијаце. 1858. године долази до повратка Обреновића на власт, упркос Блазнавчевим напорима да натјера уплашене министре и војне заповједнике да нареде војсци растјеривање Светоандрејске скупштине. И таман кад је дјеловало да је готов, он је само протјеран у свој родни крај. За разлику од њега, моћни је војвода Вучић отрован у тамници. Двије године након смрти кнеза Милоша, кнез Михаило га враћа у Београд, унапређује у чин пуковника и даје му на управу тополивницу у Крагујевцу. Страни савјетници су се жалили да су остали родови војске потпуно запостављени. 1868. године постаје генерал и министар војни. Готово истовремено, кнез смјењује Гарашанина са мјестапредсједника Владе, због противљења његовој женидби блиском рођаком Катарином Константиновић. Блазнавац подржава свог суверена у намјери и стиче још већи утицај. Неколико мјесеци касније, кнез пада као жртва атентата на Топчидеру, а Миливоје Петровић бива први који користи војску да би остварио своју политичку вољу. Док остарјели Гарашанин спрјечавазавјеренике да преузму власт али уједно и размишља да народу врати круну и можда успостави трећу династију, Блазнавац у Топчидеру војсци узвикује име 14-годишњег Милана Обреновића, унука господара Јеврема. Расправа са противницима ове идеје кратко је трајала: само је потапшао балчак сабље и сви су, па и Гарашанин, који му је “ту сабљу и припасао”-устукнули. Типичан државни удар. Милан је доведен из Париза и дочекан као владар, а Топчидерску скупштину која га је и формално прогласила за кнеза састављену од хиљаду посланика за сваки је случај опколила Блазнавчева војска. Да се, којим случајем, не предомисле. Блазнавац постаје најутицајнији од тројице кнежевских намјесника, који ће владати док нови господар не постане пунољетан.Радио је то уз помоћ полиције и доушника, а многи су његови лични непријатељи завршавали иза решетака као непријатељи династије. 1871. године са својим је владаром срдачно примљен на аудијенцију код руског цара Александра ИИ. Оженио се Катарином Константиновић, несуђеном кнегињом, а причало се да му се официри обраћају ријечима “Ваше сијатељство”, што је било резервисано за регента кнежевине и што је дало повода спекулацијама да Блазнавац хоће нешто више од пуког намјесништва...Малољетног је кнеза ипак, вјерује се, чврсто држао уза себе и у зависности, између осталог и организацијама лажних атентата. Прво је испод плочника на Теразијама експлодирала једна укопана бомба док је Милан или излазио из Народног позоришта (дакле, био прилично далеко) или кочијама прошао ка позоришту (зависи од извора), а други пут се код Смедерева распао пољски нужник баш док је овај у њему боравио због чега је упао у септичку јаму (и у паници пуцао на све стране). Народ је овај потоњи случај назвао "Смедеревским намештајем", а Блазнавац је оба догађаја одмах проглашавао покушајима атентата. Било како било, његова је намјесничка влада по Косову и Метохији, РашкојиМакедонији отварала српске школе, у Призрену и Бањалуци и богословије, а истовремено се припремала и за рат за коначно ослобођење. Уставом из 1869. ограничили су моћ владара, али то Милана није омело да три године касније, по стицању пунољетства, управо Блазнавцу повјеримјестопредсједника Владе. Какве год да је планове након тога имао, омела их је 5. априла 1873. његова изненадна и тајанствена смрт у 49. години живота. Причало се да је убијен, а многи су вјеровали и да је његовој смрти кумовао и сам кнез. Званично, умро је од срчане капи. Сахрањен је у гробници Обреновића на Топчидеру, оној у којој леже чланови дома који нису владали. Иза себе је оставио сина Војислава и ћерку Милицу. Војислав је био заповједник Краљеве гарде династије Карађорђевић.