Илиндан

Свети Илија је живио у деветом вијеку прије Христа. Рођен у мјесту Тесви, те је назван Тесвићанином. Име му на јеврејском значи “Господ је Бог”. Главна мисија му је била да у свом народу, који је још био несигуран у вјери, искоријени паганство и идолопоклонство. Живио је као пустињак, испосник, те се сматра зачетником монаштва. Укоравао је, опомињао и кажњавао. Чуда су му била упечатљива: вишегодишње суше и глади, небески огањ који уништава љетину, подизање из мртвих. Није умро обичном смрћу, већ је жив узнијет на небо, на огњеним колима. По предању, како јеврејском, тако и хришћанском, пред крај свијета ће доћи са библијским праоцем Енохом, који такође није умро и пострадаће, као и сви остали пророци. Култ светог Илије је раширен код свих словенских народа и код Румуна. Назван је Громовником. Још у Византији је слављен као заштитник ратника. Упућују му се молитве за кишу, или суво вријеме, отуда у руском граду Новгороду два храма, „сувом“ и „мокром“ св. Илији. Код Грка храмови су му зидани на висинама, врховима брда и планина. Код Срба је обичај да се на овај дан закоље најстарији пијетао, као нека врста жртве. Понегдје се слави и два дана. Одржавају се сабори и вашари, које често знају да освјеже киша и невријеме. У иконографији се представља као сијед старац, некад са гавраном, који му доноси храну, некад са ножем, пламеним мачем или точком. У огњеним колима се представљао на саркофазима још у трећем вијеку. У неким крајевима Европе од њега се моли за исцељење од богиња, разних прелома, температуре. Као свог патрона славе га бербери, кантарџије, поткивачи, терзије, ћурчије, крзнари, пушкари, дуванџије, лимари, а у новије вријеме и аутолимари, таксисти и ваздухопловци. Има породица које га славе као крсну славу, а такође манастира и цркава њему посвећених као што су два Илиња у Овчару и код Бадовинаца, цркве у Миријеву код Београда, Илинцима у Срему и други.