Лицидарски занат

Лицидарски колачи су служили више за гледање него за јело. Неки лицидарски колачи, чак уопште нису били за јело јер су поред брашна прављени и од гипса, да би били љепши и чвршћи. Основна намјена им је да буду украс и да се окаче око врата или на зид. Зато није било битно да ли су свјежи већ како изгледају. Лицидари своје производе продају у својим радњама или на вашарима. Дјеца су на вашарима жељела да им родитељи купе тај шарени лицидарски колач (бар онај за јело). Били су у облику: срца, папуче, гитаре, краве... Најчешће нису били укусни. Ипак, најпознатији колач у облику срца је “Лицидарско срце”. То срце, поред разних украса има и мало огледало. То су момци поклањали дјевојкама на вашарима као знак своје симпатије. Од давних времена мед, брашно и миришљави зачини чине основни састав медног тијеста, од којег се праве лицитарски (лицидерски) колачи а занатлије који их праве су лицидари. Још у старом Египту су постојале велике радионице у којима су се правили обредни медени колачи. Приликом археолошких ископавања пирамида, уз саркофаге су се често могли наћи и медењаци, као и калупи за њихову израду. Калупи су били различитих облика: животиња, човјек, оружје… Из Египта се занат пренио у Европу и то преко Грка и Римљана. Ријечлицитар долази од аустро-њемачкеријечи “лебзелтер”, али се изводи од латинске речи либум која означава жртвени колач. Врхунац лицитарског заната је био у доба Аустроугарске монархије. Велики број занатлија, медоколачара, бавио се овим послом који је изискивао много умјешности, времена и труда. Сваки примјерак лицитарског колача, било да је он у облику животиње, човјека или срца, уникатан је, јер се сваки колач украшава ручно и никада нема два иста примјерка. У Србији се, осим у Београду, овај занат јавља тек у другој половини 19. вијека. И то као воскарско-лицидерски. Практично је пренијет из Војводине гдје је био развијен у 18. вијеку. Ова два веома различита заната и по материјалима и по алатима су спојени потребама тржишта. Тражња је била мала па су зантлије били приморане да се баве са оба заната. Интересантно је да су се лицидарским занатом бавили Нијемци а Срби воскарским.