X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 30/06/2017 | 14:57

Рабаџије и сарачи

Данас настављамо циклус прича о старим српским занатима...

Рабаџија са запрегом, најчешће воловском, ради „у надницу“. Иако спорији у односу на коњску запрегу, волови су далеко снажнији и више могу да повуку. Ово занимање постоји још у Србији и присутно је нарочито тамо гдје су путеви лоши. Рабаџије, на примјер, извлаче грађу из шуме до пута. При томе волови праве далеко мању штету у односу на механизацију као што су трактори, који захтијевају какав такав пролаз међу дрвећем (макар просјечен кроз шуму) и при томе уништавају све на свом путу а прије свега младице дрвећа. Сарач је занатлија који израђује предмете од коже. Прије свега седла, кајасе, опасаче, футроле за ватрено оружје, фишеклије за ловце, новчанике, бичеве. У сарачкој радњи, а има једна на доњем дијелу Балканске улице у Београду, мириши кожа. То је један лијеп, старински мирис. Процес прераде и припреме коже подијељен је у три фазе. На почетку их је сарач сам обављао, затим се кожа набављала од варги и напослијетку, сарачи су почели да користе фабрички обрађену кожу. Сарач, углавном, своје производе ради ручно. Оно што направи је јако и треба да траје. Сарачка роба се може купити и на пијацама, вашарима у нашим крајевима, нарочито када је пазарни дан.