„Тамо далеко“

Грци-Крфљани и француски војници на Крфу чудили су се Србима: „Какав је то народ, умиру, а пјевају!“ У седам великих логора у којима је српска војска била размјештена на Крфу, умирало се, али и орило од пјесме и играна су и кола. У пјесми „Тамо далеко“ српски војници болују за Србијом, својим селом, својом драгом, чезну „за далеку варош Београд“, за „младост која пролази и живот биједни“. У једној верзији пјесме војник чезне за мајком, за цвијетком из младости, позива драгу да га воли... Далеко од мора је и цвијеће и срећа његова, Дунав, Дрина, Ђетиња, Колубара, Дрим... Један војник се сјећа црквице у којој се вјенчао а коју је окупатор срушио... Сјећа се своје иконе, славе, Вељковог града „далеко од мора“... Он је далеко, и Крф и Србија једно од другога...Шумадија је била “класична” Србија. У њу су динарци, оштри и љути као црногорско-херцеговачки камен с кога су стизали, улазили као у постељу, да се одморе од мука које су преживјели, и као у плодну њиву, у којој је увијек имало шта да се ради и од чега да се живи. Шумадија их је припитомљавала, али у њима није убијала устаничку будност-само јој је додавала свијест о општем, “пијемонтском”, свесрпском. До јуче племенски аутистични, Срби са динарских планина у Шумадији постајали су државотворни Србијанци: није нимало чудно да је ту почело 1804. а наставило се 1815. Да смо, шумадијско коло играјући, дочекали 1867, кад је кнез Михаило примио кључеве Београда од турских окупатора, и 1878, кад смо постали независна држава, и 1912, кад смо осветили Косово, и 1918, кад смо се вратили са Солунског фронта, као побједници (чија елита, на несрећу, није умјела да побједу сачува, него ју је утопила у “јутопију”). Шумадија је, својом љепотом, била стуб великог храма светосавског народа и тврђава за одбрану идентитета. Зато је Брозови комунисти нису вољели, и зато су је маргинализовали и ругали јој се, зовући њене солунце “солунашима” и бунцајући о “великосрпском хегемонизму”. У Првом свјетском рату, српски војници, војводе и краљ, били су честа инспирација не само композиторима, пјесницима и сликарима. Капелници војне музике били су такође одушевљени својим командантима. Поменимо само Биничког, Покорног, Радосављевића, Пауновића, Матејовског. Били су они музичари и одани војници који ће до краја живота остати у српској војсци, а касније и југословенској. Без обзира што српским војводама, па и Мишићу, „није било до пјесме“, њихови официри и војници у вријеме примирја, као и у најжешћим борбама, говорили су стихове о својим неуништивим и непобједивим командантима „који ратују још од Косова“. Пјевали су и свирали, макар уз фрулу, све до побједе, своје носталгичне пјесме из отаџбине или оне створене ту, на борбеном положају-Кајмакчалану, Церу... А онда, та би се пјесма пренијела и на велики Војни оркестар краљеве гарде и зазвучала побједнички и тријумфално. У Балканским и Првом светском рату, чуо се „Милетићев марш“, „Марш 32. класе“, „Марш генерала Лешјанина“ и други, које су изводили сви оркестри српске војске. У Великом рату, како су Французи називали Први свјетски рат, створено је много маршева који су често били посвећени краљу Петру, пријестолонасљеднику Александру и војводама: Путнику, Степи, Мишићу и Бојовићу. Али и пуковницима, капетанима и војницима. Најчешће су аутори ових маршева, за теме својих дјела, узимали мотиве из Шумадије, Војводине, Босне, јужне Србије - и обрађивали их у форми и темпу марша. „Солунско коло“ асоцирало је на побједнички рат Срба, краљева српских, војвода. А то је такође било непожељно. На првим објављеним нотама овога кола пише „Српској гимназији-Дом науке“. Композитор је очигледно ово дјело посветио Српској гимназији у Солуну која је у то вријеме постојала и радила. „Солунско коло“ звучи шумадијски разиграно и италијански њежно. “Солунско коло”, снимљено је седамдесетих година. Композицију је потписао Италијан Де Сарно и то у форми кола, а не пјесме са стиховима. То је олакшало ситуацију. Наиме, овај снимак је понекад емитован на радију. Јер, у колу нема стихова који говоре о љубави према Србији, српским сељацима, свештенику и крсној слави, војводама. А то је било забрањено. И дуго је тако било. Композитор Де Сарно вратио се у Пераст да на крају живота буде ближе мору и рођеној Италији. Али и да погледа у брда књаза Николе и у души поново сретне “Балканску царицу”. Умро је 1937. у Перасту. Жарко Петровић је написао: „Када чујем извођење “Солунског кола”, осјећам игру рата и живота, видим слијепог ратника Шопаловића и стару цркву у Мачкату. Вјетрови, кише и снијегови Кајмакчалана мијешају се са благим златиборским сунцем. Тако Србима стижу рат и слобода: олујно и сунчано.”