latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 02/05/2017 | 14:55

“Српски Термопили”

На Божић 7-ог јануара, навршила се 101 година од најславније и најзначајније битке у историји односа Црне Горе и Србије, битке која је с правом названа “Српски Термопили”, јер се јунаштво и храброст коју су тада показали Црногорци, бранећи одступницу братској Србијанској војсци, граничила са храброшћу славних Спартанаца...

Сигурно сви знају да се највећи значај ове битке огледа у томе што је аустроугарска војска спријечена да пресијече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крф. Крајем 1915. око пола милиона аустроугарских, њемачких и бугарских војника напало је Србију па се њена војска уз тешке губитке повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе, Албаније све до Крфа. У тим трагичним тренуцима, регент Александар Карађорђевић упутио је историјски телеграм дивизијском генералу Јанку Вукотићу у коме се каже: “Ако, сердаре, задржите непријатеље 24 сата да не продру на Косово ви сте се одужили српству и словенству!” Црногорска Санџачка дивизија са 6.500 бораца у одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916. у околини Мојковца задржала је наступање 20.000 аустроугарских војника који су тежили да изврше пробој до Чакора и онемогуће српској војсци одступницу у чему нису успјели. Војска Краљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију, док је један дио то учинио преко Косова и Метохије, слива ријеке Дрима, преко Скадра и даље албанским приморјем. Иако се истовремено суочавала са нападом на Ловћен који је освојен врло брзо, Санџачка дивизија црногорске војске остала је на Мојковцу да брани одступницу српској војсци, иако је, нажалост, неколико дана након те велике побједе, а након аустроугарског освајања Ловћена и Цетиња, Црна Гора капитулирала, а цијела Црногорска војска распуштена. Црна Гора се одужила Србији, бранећи Мојковац, док се буде стварала и писала историја. Риједак је такав подухват у историји балканских народа и шире. Са знатном сигурношћу се може тврдити да би заробљавање и уништавање српске војске била њена историјска катастрофа с неизвјесном будућношћу. Побиједила је свијест Црногораца да спасу своју браћу и себе. Аустријски пуковник Рихтер, који је учествовао у борбама на Мојковцу, пише: „Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова. Било је дана када су поједини положаји по неколико пута прелазили из руке у руку. Ту сте могли видјети црногорског војника који голорук налијеће на бајонете противника. Та малобројна, примитивно наоружана црногорска војска данима је на мојковачком терену задржавала далеко бројнију, модерно наоружану аустроугарску војску, и одступала је тек онда када је сваку стопу земљишта залила својом и непријатељском крвљу, и када је сваки квадратни метар бојишта прекрила својим и непријатељским лешевима.“ Приликом предаје одликовања, Карађорђеве звијезде, дивизијару Јанку Вукотићу, регент Александар је рекао: „Војводо, Ви сте се више одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање.“ Ђенерал Милан Ђ. Недић је о Мојковачкој бици рекао: „Услуге које је црногорска војска учинила српској војсци приликом њеног повлачења ка јадранском приморју, ничим и никада се не могу надокнадити. То су услуге које је могао да учини само брат за брата и које се никада не заборављају. Да је црногорска војска омогућила извођење аустријског маневра, биле би уништене све четири српске армије, па и цијела српска војска, а српски народ не би био оно што је данас.“ Владика жички Николај Велимировић каже: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану“. „Мојковац је био жртвовање себе за спас свога брата и сви они који су погинули у Мојковачкој бици буктиња су жртве, која је по својој природи Христолика, која се догодила на три дана на три Српска Божића,“ истиче Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког трона Амфилохије. На табли споменика на Бојној Њиви пише “Ми смо пали да би Црна Гора и Србија живјеле”. Василија Вукотић, кћи сердара Јанка, учествовала је као болничарка у Балканском рату, а у Првом свјетском рату налазила се уз свога оца у огњу историјске Мојковачке битке. Своје виђење овог судбоносног отпора црногорске војске, Василија је описала Антонију Ђурићу, а он га унио у књигу “Жене Солунци говоре”, мада Василија није била на Солунском фронту, али је то учинио због значаја Мојковачке битке за српску војску у повлачењу 1915-16. године. Казивање Василије Вукотић у скраћеном обиму изгледа овако: Пријетећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим дијеловима војске пресијече одступницу. Зна се да је према Црној Гори било упућено око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглица. Највећи дио аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други дио аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један дио непријатељских трупа јуришао је на положаје Гацко-Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмјерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће заробити и уништити знатан дио српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле. Сердар-Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа. Говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика - снажни вјетрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмјерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија. Отуда су се и црногорске, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан дио црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санџаку, пребачен је на положаје око Мојковца. Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насјекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење бијеше све обузело. Око бадњака који су лагано сагоријевали одјекнуше гусле, пјесма испуни простор и све то подсјети на оне сцене из “Горског вијенца”. Сви су слутили да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити двије војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем. У здравицама, уз подигнуте чаше, чуле су се и ријечи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине. Већ сутрадан, планина се цијепала,стољетна букова шума претварала се у иверје, снијег је већ увелико био обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида... Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи између осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате укоштац са непријатељем, да му покажу шта је у колијевци одњихала Црна Гора и како се гине за отаџбину. Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодљикавом жицом. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снијег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао. Гдје год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Побједацрногорске војске била је потпуна. Убрзо је стигло признање и захвалност краља Николе за сјајне успјехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана: “Његово Величанство Краљ Господар изјављује преко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отаџбину и поздравља вас са: живела храбра Санџачка војска и њен славни командант и официри....” Али, агонија се приближавала: Санџачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге. Њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали су да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло посљедње наређење да се разиђе “јер војска више не постоји”... Слом Црне Горе сердар Јанко Вукотић је доживио као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година, био је оронуо као старац. Пао је у очајање и сви, који су у тим часовима били око њега, мислили су да је свршено, да неће преживјети. Одвели су га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издахнеприје него што угледа плавичасте аустроугарске униформе. Али, судбина је хтјела да преживи и падне у руке аустроугарских војника. Послије ослобођења и уједињења, сердар Јанко се, као и други, вратио из логора дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због других битака које је успјешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, његова супруга Милица. А Мојковац и данас живи у памћењу потомака. Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувијек запечаћена...