O народним псовкама

Псовке су код нашег народа постале узрјечице у свакодневном говору. Псује се свуда, на сваком мјесту, и у свакој прилици. По неким изворима, Срби су попримили навику псовања од Мађара. Можда и због тога што ријеч-кочијаш води поријекло из мађарског језика, анекада се сматрало да су кочијаши велики мајстори псовки.Зато се за некога псовача говорило „Псује као кочијаш”. Но, изумирањем кочијашког заната, на жалост, псовка не само да није нестала, него се и умножила и обогатила у изразима. Псовке-узрјечице и псовке изговорене у шали бацају ружну слику на онога ко их изговори. А псовке изговорене озбиљно и у љутини доводе често до свађе и туче. Псовање је „привилегија” мушкараца, али ту и тамо и жене се све више служе овим нашим „сочним” ријечима да искажу своје расположење или нерасположење. Када неко неком опсује бога или Христа. обично му овај одговори: „Што псујеш Бога, поред толиких женских светаца”.Понеко, када опсује неко божанство, тргне се, скине капу и каже: „Боже опрости ми грешном и моме поганом језику”.