О вјеровању у светост воде код Срба

Наша земља је, по мишљењу великог броја њених житеља, најљепша земља на свијету. Њеној љепоти и посебности не доприносе само природна богатсва, људи и материјални и духовни остаци прошлих времена, већ снажан доживљај Божанске светости, који је био присутан у српском бићу. Тај однос према земљи као освјештаном простору, који је без обзира на различита искушења морао бити брањен и сачуван, постојао је код Срба током читаве њихове хиљадугодишње историје, задржавши се у свијести или подсвијести људи до данашњих дана. Готово да нема подручја у нашој земљи које не носи атрибут светог мјеста, без обзира да ли је реч о православној цркви, манастиру, светом дрвету, извору воде, попришту неке војне битке, мјесту страдања, или мјесту на коме је боравио, или туда прошао неки свети човјек. Поштовање светих мјеста веомо је присутно и данас, а посебан однос Срби имају према светим водама.

У претхришћанском вјеровању вода је сама по себи била божанство. Она је имала својство личности са којом се комуницирало равноправно. У хришћанству вода има нешто измијењену улогу, односно, она је постала један од видова Божијег дјеловања. Она је једно од лица кроз које нам се Бог јавља, јер свака вода и било која друга твар може постати светом само ако је прожета Духом светим, који је један од три лица Божија. У води, односно у ријеци Јордан, крштен је Исус Христ, и од тога времена до данас свети чин крштења хришћања одвија се погружавањем или прскањем светом водом. Зато је код хришћана Света вода, послије светог причешћа, највећа светиња. Света вода је та која нам даје снаге да се боримо кроз живот, одолимо искушењима да побиједимо зло у себи и око себе. Она је један од светих дарова који, поред молитве и кајања, може да нам помогне на путу спасења. Светост воде постиже се на различите начине, а један од најљепших, који је уједно најочигледнији показатељ божанског дјеловања је путем заједничке молитве. Од свих светих вода Срби највише поштују Богојављенску воду или водицу, која се освјештава на дан када се Бог Отац јавио са неба послије Христовог крштења у ријеци Јордан и послао Духа Светог у виду голуба, који је слетио на раме његовог Сина. Тај догађај, када су се јавила Света тројица, Отац, Син и Свети Дух на једном мјесту сматра се, послије Васкрсења, најважнијим изразом Божијег присутва и моћи. Срби вјерују у Свету Тројицу, крсте се са три спојена прста, што симболише јединство светих личности и љубави између њих, која је образац нашег живота. Света вода освештана на Богојављење годинама остаје свјежа, укусна и љековита. Обичај је да се ова вода чува током цијеле године, јер она помаже у свакој болести. Вјерује се да Богојављенска вода може да помогне када мала дјеца имају страх ноћу, када човјеку нагло позли, или када не може да подноси болове у болести. Њена света моћ је од велике користи кажу када се човјеку смућују помисли и када не зна како да ријеши неки проблем. И уопште, бројне су прилике у животу када Богојављенска вода, ако се са вјером употреби, стварно користи. На сам дан Богојављења дозвољава се да се том водицом попрскају све одаје у кући и укућани, али у другим данима ова света вода може само да се пије у болести.

Богојављенском водом могу се освјежити и здрави људи на сам празник, али у току године ако желе, само је потребно да прије тога неколико дана посте. Код српског народа постоји такође вјеровање да свака вода захваћена на Богојављење има необична својства, веома слична особинама освећене Богојављенске водице. Неки вјерници, који на овај празник не успију да оду у цркву по свету водицу, једноставно захвате тог јутра обичну питку воду и мању количину оставе да стоји преко цијеле године, подједнако вјерујући у њена необична својства. Уочено је да и таква вода има много дужи вијек трајања од обичне, као и друга својства која срећемо код светих и посвећених вода. На дан Богојављења, поред тога што се свако труди да узме освјештану водицу коју ће чувати цијеле године, према народном вјеровању, свако може да упути Богу молитве за остварење најважнијих жеља. Вјеровање да је вода један од начина на који се Божија благодат излива на људе утицало је да се бројни извори, којима наша земља обилује, прогласе светим мјестима. Светост, а самим тим и љековитост повезује се са присуством свеца на одређеном мјесту, јављањем Богородице, подизањем цркве или манастира на том мјесту или догађањем неког другог чуда. У Србији, у близини Ниша налази се манастир Ђунис, посвећен Покрову Пресвете Богородице, који је један од најважнијих светих мјеста код Срба. Овдје се пресвета Богородица јавила једној дјевојчици крајем 19. вијека, освјештала извор и рекла да ће та вода помагати многима. Манастир Острог, гдје је Свети Василије освјешатао тај простор, такође је велико чудо. У западној Србији многи топоними показују да су извори у том крају у вези са Светим Савом, па се тако јављају називи Савина вода, Савини лончићи, Савине стопе, Савин зденац.