Хеклање и кућна радиност

Хеклање је поступак прављења тканине од вуне или конца. Хеклање се, слично штрикању, састоји од провлачења петљи вунице једне кроз друге, а разликује се од штрикања по томе што је у једном тренутку само једна петља активна и што се умјесто двије штрикаће игле користи хеклица. Према неким теоријама, хеклање је потекло од традиционалних ручних радова у Арабији, Јужној Америци или Кини, али нема јасних доказа да је тај ручни рад рађен прије него што је постао популаран у Европи у 19. вијеку. Познато је да се прва штампана шема појавила у холандском часопису у раном 19. вијеку. Многи сматрају да се хеклање вјероватно користило у раним културама, али да се умјесто хеклице користио савијени кажипрст; тако да усљед тога нема материјалних остатака да свједоче о томе. Ови аутори указују на „једноставност“ технике и тврде да „мора“ да се користила одавно. Други аутори тврде да су ткани, плетени или чворовани примјерци тканине сачувани из веома давних времена, али да нема сачуваних примјерака хеклане тканине у било којој етнолошкој збирци или археолошком извору прије 19. вијека. Ови аутори указују на тамбурске хеклице које се користе у тамбурском везу у Француској у 18. вијеку и тврде да је провлачење петљи кроз тканину прерасло у „хеклање у ваздуху“. Почевши у 19. вијеку у Британији, САД и Француској, хеклање почиње да се користи као мање скупа замјена за остале облике чипке. Цијена фабрички произведеног памука је падала и мада су хеклане чипке захтијевале више конца него ткане чипке, хеклане чипке су се брже израђивале и биле су лакше за учење. У вријеме Велике глади у Ирској (1845 - 1849) часне сестре су училе тамношње жене и дјецу да хеклају концем. Рад је ношен широм Европе и Америке и купован због своје љепоте и због хуманитарне помоћи коју је то пружало ирском становништву. Хеклице су у почетку биле израђене од примитивних савијених игала у дршци од плуте, које су користиле сиромашне ирске чипкарице, до хеклица од скупоцјено обрађеног сребра, гвожђа, слоноваче или кости постављених у различите дршке, од којих су неке биле боље дизајниране да покажу дамске руке, него за рад са концем. До раних 1940-тих, упутства за хеклање су се већ штампала у Енглеској. Широм свијета хеклање је постала народна радиност у успону, посебно у Ирској и сјеверној Француској, издржавајући заједнице чију су традиционалну привреду нарушили ратови, промјене у начину обраде и коришћења земље и неуспјели усјеви. Жене, понекад чак и дјеца остајала би кући и правиле ствари као одјећу и ћебад да зараде новац. Готове ствари је углавном куповала средња класа у настајању. Увођење хеклања као имитације статусног симбола, умјесто као јединствене вјештине саме по себи, обиљежило је ту праксу као сувише обичну. Они који су могли да наруче чипку прављену старијим и скупљим методама ниподаштавали су хеклање као јефтину копију. Овај утисак је дјелимично ублажила краљица Викторија, које је купила ирску чипку и чак научила сама да хекла. Ирско хеклање је даље промовисано штампањем шема и инструкција за хеклање. Шеме које су се појавиле већ 1840-тих су биле задивљујуће разнолике и сложене. Мода у хеклању промијенила се на крају викторијанске ере, у 1890-тим. Хеклане чипке су у новој едвардијанској ери, достижући врхунац измећу 1910. и 1920. године, постале још финије у текстури и комплексније у бодовима. Иако је хеклање изгубило на популарности, рани 21. вијек донио је оживљавање занимања за ручне радове и „уради сам“ хобије, као и велике кораке у унапређењу квалитета и разноликости конца. Има много више књига са модерним шемама и многе продавнице конца нуде часове хеклања, уз традиционалне часове штрикања.