Богојављење

На Богојављење или Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забијели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде иде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: “Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!” Затим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а затим положе сјекиру на земљу, али тако да је оштрица окренута истоку. До сјекире положе ватраљ (ожег) а до њега преслицу. Мушки стају на сјекиру, жене на ватраљ, а дјевојке на преслицу, сви окренути истоку. Сад се сви прекрсте трипут говорећи: “Прођох сабљу, не посјекох се, прођох ватру, не изгорјех се, прођох воду, не удавих се”. Затим три пута пију по мало воде говорећи: “Отац, Син и Дух Свети, амин!” Најзад сваки скочи на исток, унапријед. Гдје је ближа црква пошаљу једно чељаде, обично мушко, да донесе богојављењске освећене водице. Ту водицу чувају као лијек и пију је у болести и кад кога боле очи. Од ње сипају помало у бурад с вином, да би се боље одржало. На Богојављење је обичај да се сваки рано у зору окупа у ријеци ради здравља. Гдје нема ријеке, иду на бурад па се добро умију. На Богојављење треба скинути вјешалице од кукуруза, што су остављене за сјеме, па их окрунити, а клипке бацити у ријеку, да их однесе вода. То раде ради берићета, јер овога дана, кажу, Бог дијели срећу. На Водице се цијелог дана поздрављају са: “Христос се јави!” и отпоздрављају са: “Ваистину се јави!” Народ вјерује да се уочи Водица растварају небеса и да се јавља људима Бог, и ко год што тада од Бога зажели, он му то испуни. Причају како је неки човјек провукао био главу кроз коленике од прозора и чекао, да се Бог јави, па кад је видио да се Бог јавио, у забуни, умјесто да потражи шиник (бучук) дуката, а он му потражи главу као шиник. Бог му испуни жељу. Али како није могао главу вратити натраг повиче: “Боже, не слушај шта луда трућа, него дај како си и досад давао!” Бог му тада смањи главу, као што је и била, те је овај врати натраг. Уочи Богојављења дјевојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу ријеке и ту, у крај ријеке, пободе их у земљу и сваки струк намијени на једног момка. Сутрадан рано дође на ријеку и гледа да ли се на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, вјерује, да ће се удати, за момка коме је намијењен. Ако се иње не буде ни на један струк ухватило, онда вјерује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. Дјевојка удавача може, такође, узети своју нову, неношену, сукњу, па је, кад пође лијегати, боде иглом говорећи: “Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!” Сукњу метне затим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она вјерује, да ће се за њега удати. Дјевојка, која се жели удати, такође, може изаћи увече на дрвљаник па расути једну шаку жита (обично се узима зоб) па то одозго мало завлачити својом сукњом. Кад пође на починак, она ту сукњу стави под главу, па кога момка те ноћи сања, вјерује, да ће се за њега удати. Ако на Богојављење пада снијег, вјерују биће родна година.