Бор и јела

Чули сте да се каже: “бор је божанство, на јели виле станују, бори се глогом против нечастивих, дрен је мали али му је моћ велика”. А зашто се тако говори сазнаћете у данашњој емисији.

“На Момиру зелен бор никао, на Гроздани винова лозица,

савила се лоза око бора”.

Често се у народним пјесмама човјек упоређује с бором:

“Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела,

то не била два бора зелена, већ то била два брата рођена”.

Бор је сматран божанством. У неким крајевима људи се куну у бор па тако кажу: “Бора ми”! У Неродимљу постоји бор, за који се вјерује да га је засадио краљ Милутин. Првог дана Васкрса код овог бора се одржава сабор. Изводе се витешке игре, игра коло и пјевају обредне пјесме у којима је опјеван бор. Према предању и данас постоји бор који је посадио цар Урош. У околини Крушевца постоји бор за који се вјерује да је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свог сина Лазара. Ови борови су светиње нашег народа. “Висока, вита, зелена, поносита”, овако описујемо дрво јелу. У нашој народној поезији, дјевојка се пореди са јелом. У неким крајевима, када се у породици роди женско дијете, истовремено се у дворишту посади и његује јела. Код Срба постоје обичаји да се уз дебло криве јеле бацају гране говорећи: “Крива јело, ето теби грана, нек' ме не боле ни леђа ни глава”. У народу постоји вјеровање да на јели станују горске виле. Постоји и предање да је Свети Сава у дубокој старости сјео под јелу да се одмори и тог тренутка га Бог позове себи. Тако се Свети Сава са тог мјеста уздигао на небо, а јелу благословио да буде зелена и љети и зими.