latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 30/11/2016 | 14:49

Громови

Као један од најфасцинантнијих природних феномена, гром је кроз највећи дио историје занимао и плашио човјека, заокупљавао његову машту, но остао необјашњива појава све до недавно...

 

Иако је била предметом истраживања различитих знанственика и филозофа кроз готово цјелокупну историју, чак и данас та појава није сасвим објашњена и демистификована, још увијек научници имају пуне руке посла да схвате и објасне неке појаве везане за удар грома. У античко доба, кад је научна мисао била тек у повојима, а богова је било више него становника повећег села, готово свим народима и културама су гром и грмљавина били знаци божанског дјеловања. Старим грцима гром је представљао једно од Зеусових оружја које је за њега начинила Минерва, божица мудрости. И Грци и Римљани су посматрали небо, плашили се грмљавине као знака да су богови лоше воље или да се међу њима догађају свађе и обрачуни. Желећи одобровољити богове, обожавајући их и бојећи их се, своје храмове су најчешће градили на мјестима која је погодио гром и која су стога за њих била света. Дијелећи слична увјерења, Астеци су богове покушавали одобровољити приносећи им за жртву дјевице. Слично је било у културама и религијама већине старих народа, а разна празновјерја су се одржала готово до данашњих дана. У неким срединама још се и данас вјерује да звук црквених звона може отјерати громове, а санке Дједа Мраза по цијелом свијету вуку јелени по имену Доннер (грмљавина) и Блитзен (муња). Преокрет у размишљањима о феномену грома догодио се средином 18. вијека захваљујући раду и фасцинантним покусима Бењамина Френклина. Он је доказао да је гром електрична појава те је конструисао и громобране којима су се објекти и људи у њима могли заштитити. То је свакако био огроман корак напријед, но требало је протећи још доста времена да његове идеје буду прихваћене у науци и у пракси. Слиједећи већи напредак се догодио крајем 19. стољећа, кад су научницима за истраживања постали доступни фотографски и спектроскопски алати. Струју грома међу првима је успио измјерити њемачки научник Поцкелс који је мјерио јачину магнетног поља којег би узроковао гром те посредно, преко тог податка израчунавао јачину струје грома (1897-1900). Савремена истраживања започињу с радом Ц.Т.Р. Wилсона који је први вршио мјерења електричног поља да би одредио структуру набоја у облацима који судјелују у атмосферским пражњењима. Wилсон је својим радом пуно допринио данашњем разумијевању тих феномена, а за изум “облачне коморе” добио је и Нобелову награду. Наука је даље напредовала малим корацима све до муњевитог развоја технологије и мјерних техника и инструмената у шездесетим годинама 20. вијека. Тај развој је донио нове могућности изучавања, али и потребу за ефикаснијом заштитом објеката и возила (авиона и свемирских летјелица), те разних техничких (електронских) справа осјетљивих на пренапоне који могу настати као посљедица удара грома.