Народна вјеровања о призивању мртвих рођака

Ако неко жели да види свог драгог, а преминулог рођака, мајку или оца, превасходно, онда треба да ујутру, првог дана послије четрдесетодневног помена, порани и оде на гроб умрлог. Претходно не смије ни са ким да говори. Прије поласка треба да припреми флашу бијелог или црног вина, и да вино, када стигне на гроб стави поред крстаче. Онај који зазива треба да стане или сједне, подно гроба и да чека. Одједном ће се појавити сјена умрлог. Оног часа када онај који зазива проговори, нешто умрлог запита, или се заплаче-сјена ће нестати и више се никада неће појавити. Овај обичај је забиљежен у лесковачком крају. Неуморни описивач народног живота и сакупљач народних умотворина овога краја, прота Драгутин Ђорђевић забрањивао је овај обичај ријечима: Ко то ради узнемирава душе умрлих и то тако што душе оних који су зазвани да изађу, послије не бивају примљене међу остале душе које нису зазиване. Вјеровање је, значи, било распрострањено и упражњавано.