Урокљиве очи

По народном вјеровању, зле или “урокљиве очи” могу својим погледом нанијети зло и напакостити сваком живом створу. Исто тако, зло се може нанијети и ријечима, било да се неко некоме чуди или да га хвали. Вјерује се да су завист и злоба, најчешћи повод урока. Завидне и злобне особе претварају се да се нечему диве или да нешто хвале, а у себи желе обратно од онога што говоре, па ту своју жељу исказују злим погледом, или неискреним ријечима. Обично завиде ружни-лијепима, сиромаси-богатима, болесни-здравима, несрећни-срећнима и ето мјеста и “посла” урокљивим очима. Зато се од урока плаше и дјеца и одрасли. Но, не мора неко да буде злобан па да има урокљиве очи или ријечи. По народном вјеровању, у свакој ријечи хвале и дивљења и у сваком умилном или злом погледу, крије се моћ урока. Зато и данас, у вијеку невиђеног напретка науке, културе и просвећености, свједоци смо честих примјера борбе појединца против урока. Када се неко нечему диви, када нешто хвали или када саопштава да му послови добро напредују, како су му дјеца здрава и добро уче, како га здравље добро служи итд, он обично куцне у дрво и каже: “Да не чује зло”, “Не било урока”, “Да га не урекнем”. У дрво се куцка зато да зло не чује ријечи хвале, јер “зло је завидно па може све да поквари и окрене низбрдо”, а куцка се и зато да евентуални урок пређе на дрво. И ове чаробне ријечи (да их тако назовемо), и куцање у дрво, у крајњој линији имају за циљ да неутралишу јачину урокљивог погледа и урокљивих ријечи и на тај начин спријече урок.