Вјештице и одбрана од њих

Вјештице су веома запослене преко цијеле године, и то углавном ноћу. Стално су у покрету, никада се не одмарају, а нарочито су опасне и насртљиве о покладама, божићним и бијелим, око васкршњег поста. Ове двије сезоне су, иначе, код других европских народа познате као доба када су душе у покрету. Има и дана када су вјештице посебно активне, и то су Ђурђевдан и Ивањдан, али је то вјеровање младо, и дошло је од тога што су се вјештице помијешале са активностима врачара, смртних жена. Одбрану од вјештица Срби узимају веома озбиљно, и употребљавају разна средства, а на првом мјесту су нарочите бајалице, зване басме, и утуци. Најјачи утук је бијели лук и глоговина. Бијелим луком мажу себе, а нарочито дјецу, и то онда када су вјештице у покрету, на бијеле и божићне покладе, а глогом се оките прозори и врата. Ово оружје је веома старо, и било је познато још Римљанима, док је бијели лук и код Грка и Римљана, и код Индијаца сматран као веома поуздан растјеривач. Против вјештица се употребљавао и рог, који Срби стављају на жар да би се развио неописив смрад. Вук Караџић тумачи овако: “Вјештици је најгрђи ови смрад, и ко се од њих боји, често гори рог у кући”. У приморју се против оних на које се сумња да су вјештице бацају рози, тј. упире испружен мали прст и кажипрст, док се други прсти увуку. Тај гест су приморци научили од Италијана, који га често и данас употребљавају. У одбрани од вјештица користи се и со, али не као растјеривач, него као покушај помирења с њом. Код германских народа, вјештици која уђе у кућу ваља дати парче хљеба по коме су посута три зрнца соли, па она не може да науди. Да се преко соли и на Балкану склапао с вјештицом савез, показује и један мостарски обичај: кад се појави вјештица, “понуди јој соли, па ће те се оканити - со би је сплела”. Слично је и код Срба: “Кад виде увече лептира гдје лети по кући, понајвише мисле да је вјештица, па ако се може, ухвате га, те га мало напале на свијећи или на ватри, па га пусте говорећи: Дођи сјутра да ти дам соли”, тумачи Вук. Савез може да се направи и ако се вјештици подилази, као када се код Срба не назива погрдно, него умиљато, на примјер “кума”.