Пјесничке загонетке
Међу првима који су његовали загонетке као форму пјесничког изражавања је Змај Јова Јовановић, који је загонетку назвао “дашталица”. Прву загонетку објавио је 1866. године у нашем првом дјечијем часопису “Пријатељ младежи српске”. Међутим, једна од првих пјесничких загонетки у српској литератури је акростих “Слово љубве“, деспота Стефана Лазаревића. По угледу на Стефана Лазаревића, црногорски владика и поета Петар Петровић Његош, волио је да се изражава у стиховима и у загонеткама.
Пјесник Ђорђе Малетић објавио је 1855. године у часопису “Шумадинка” загонетку-препјев са њемачког језика која гласи:
“Два значења моје име у Србаља носи
и са оба се накићена природа поноси.
Свом се створу сама диви кад се гдје огледа,
ко са венцем невестица румена и бледа“.
Одгонетка је, погађате била “јела”.
Српски комедиограф Јован Стерија Поповић објавио је неколико језичких загонетки. Једна од њих гласи:
“Ништа с друго не чује
него шта ћемо, како ћемо
зато тако незрело какоћемо”.