Битка на Кајмакчалану

Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе, на самој граници Грчке и Македоније. Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали "Борисов град" јер су мислили да је неосвојив, а Срби "Капија слободе" јер су ту први пут закорачили у своју земљу. Овај, иначе, тешко приступачни врх, због стратешког значаја, био је поприште изузетно сурових борби септембра 1916., у склопу настојања да се пробије линија фронта образованог у залеђу Солуна. Кајмакчалан, који је у то вријеме био гранична кота Србије према Грчкој, ушао је у историјску, па и митску свијест Срба, као једна од кључних великих битака, током борби за повратак у поробљену отаџбину. Пошто је српска Врховна команда, суочена с масивним надирањем Немачких, Аустро-Мађарских и Бугарских инвазионих трупа, у позну јесен 1915. одустала од идеје да се на Косову пружи одлучан отпор надирућем непријатељу, наређено је одступање пут Јадрана. У готово немогућим околностима, преко планинских врлети, повлачио се тада читав државни апарат Србије, војска и бројни цивили. Под борбом, у условима сурове зиме, у беспућима, од борби, глади, потпуне исцрпљености, болести, хладноцће, страдале су десетине хиљада српских војника и цивила. Пошто савезници нису организовали прихват Срба јужно од Скадра, код Сан Ђовани ди Медуа (данас Шенђин) и Љеша, одступање је настављено на југ, пут Драча, углавном под леденом кишом, преко глиба и муља, разливених баруштина, ријека, у колони по један. Из Драча, француски бродови евакуисали су их, најчешће под окриљем ноћи у страху од подморничких напада, током друге половине јануара 1916. године, на Крф. Преполовљена српска војска опорављена је потом, да би се коначно, априла 1916. нашла у залеђу Солуна. Образован је нови, балкански-Солунски фронт. Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у Првом свјетском рату. Учесници битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпјела српска војска и по надморској висини на којој је вођена. Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага сјеверно од Битоља преко Могленских планина, док су се британске снаге упутиле ка Вардарској долини. Бугари су се ушанчили у тешка утврђења. Битка је вођена између 12. и 30.септембра1916. године, када је прва српска армија, уз велике губитке, успјела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одгурујући Бугаре према Мариову, гдје је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи углавном од бугарске артиљерије. Бугари су се толико занијели борбом да нису размотрили да успоставе додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након побједе Срба, бугарски генералштаб није успио да на вријеме да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство. Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће помјерање трупа. Овом побједом српска војска је успјела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Уједно ово је била и прва побједа српске војске након напуштања Србије године дана раније. Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра, тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине. Српске снаге су укупно имале око 5.000 односно 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала је 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук. Пад Кајмакчалана убиједио је Нијемце да је средишњи дио Солунског фронта у кризи. Српска војска је тако, у септембру 1916, послије 18 дана тешке и неизвјесне борбе на Кајмакчалану, успјела да отвори “Капију слободе” и побједоносно крене пут своје домовине. На воловским колима, по лошим путевима и неповољним временским условима, војници нису понијели само понос и слободу, већ и успомену на велику побједу која им је омогућила повратак у домовину. Од камења са Кајмакчалана направљен је један од најнеобичнијих споменика-осматрачница који се налази у Пионирском парку у Београду. Иначе, побједа на Кајмакчалану, имала је посебан значај и због чињенице да је то била прва побједа Срба, послије повлачења из отаџбине. Послије Првог свјетског рата, на Кајмакчалану је подигнута капела-костурница, односно спомен црква. На њој је стајао натпис, посвета, краља Александра Карађорђевића: “Мојим див-јунацима неустрашивим и вјерним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овдје као вјечни стражари на прагу отаџбине.” У складу с тестаментарном жељом, у урну у капели положено је срце Арчибалда Рајса, сахрањеног на Топчидерском гробљу у Београду.